SRBIJA I REPUBLIKA SRPSKA: Hoće li ikad prestati aluzije na nove ratove?

Foto: e-novine.com

Granica na Drini ponovo je u opticaju, ovaj put kao geopolitička najava sukoba kakve smo već gledali

Piše: Tomislav Marković

Vislava Šimborska ima pesmu Psalam u kojoj govori o nepostojanosti i apsurdnosti državnih granica, pa veli: “Koliko samo oblaka nad njima nekažnjeno preplivava, / koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u zemlju”. To osećanje veštačke razjedinjenosti sveta s pesnikinjom deli i Predrag J. Marković, istoričar, univerzitetski profesor i zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića.

Svoja razmišljanja o granicama Marković je obznanio na Kongresu SPS Republike Srpske u Banjaluci. “Tu ima neka granica, koja je privremena. Predsednik Srpske Milorad Dodik sa svima nama će se potruditi da je izbrišemo”, proslovio je Dačićev zamenik, sa Drinom u mislima. Da ga neko ne bi pogrešno protumačio, Marković je pojasnio: “To je nije nacionalizam, već evropska integracija.” Potom je rekao da su Srbija i Republika Srpska isto, te da je “za Srbiju Banjaluka zapadna prestonica svih Srba”.

Zadivljujuća je nemuštost srpske intelektualne elite i nemoć da sroče tri povezane rečenice. Ono što govori Marković nema nikakve veze s evropskim integracijama, jer u tom procesu učestvuju države, a ne entiteti. Proces koji bi izbrisao granicu na Drini i doveo do spajanja Srbije i Republike Srpske zove se malo drugačije: rat.

Nije Marković preterano originalan, bilo je i ranije sličnih ideja. Na primer, Skupština srpskog naroda u BiH donela je 12. maja 1992. godine Odluku o strateškim ciljevima srpskog naroda u BiH koji je pod tačkom tri sadržao “eliminisanje Drine kao granice između srpskih država”. Taj program su srpske snage sprovele u delo etničkim čišćenjem, pokoljima, proterivanjem, pljačkom i genocidom.

Predrag J. Marković najavljuje novu sesiju klanja, a sve zarad istih velikosrpskih ciljeva. Zamenik samo razrađuje ono što je njegov partijski šef Dačić već rekao – da je mirnodopsko stanje u kom živimo “samo intermeco između nekih novih sukoba”. Lako je njima da najavljuju nove ratove, jer u tim sukobima, baš kao i u prošlim, ne bi učestvovali ni oni ni njihova deca. Kao i obično, glavešine bi slale tuđu decu da ratuju, dok oni grade svoje karijere.

Kad Marković, Dačić i ostali zatočnici velikosrpskog nacionalizma govore kako su Srbi okruženi neprijateljima, nisu potpuno u krivu, samo neprijatelje traže na pogrešnom mestu. Prava adresa je – ogledalo. Građani Srbije nemaju većih neprijatelja od svoje nacionalističke elite.

Pri kraju navedene Šimborskine pesme stoji stih: “Samo ono što je ljudsko može da bude istinski tuđe”. U tom smislu je Predrag J. Marković nešto tuđe svakom normalnom ljudskom biću. Takoreći, ontološko drugo.