ŠTA SVE KRIJU KULTURNE RUBRIKE: Bogato nalazište zla, gluposti i nenamjernog humora

Nigdje toliko brige za narod i njegovu sudbinu kao u vijestima i tekstovima iz kulture. To je oblast iz koje je sva ova nesreća počela, zahvaljujući kojoj traje već tri decenije i zbog koje niko ne zna kada će se i kako sve završiti

 

Kad se povede reč o statusu kulture u našem društvu, svi kulturnjaci se slažu da se on može odrediti kao – što bi rekao Oskar Davičo – “sedma rupa na krajnjoj svirali”. Da je kultura skrajnuta, da čuči u zapećku, na margini budžetskih dešavanja, to je aksiom svih domaćih svakidašnjih jadikovki. Takav status kulture dele i medijske rubrike koje se njom bave; one urednicima i vlasnicima medija nisu prioritet, više ih trpe i podnose kao nasleđe prošlog doba nego što ih forsiraju. Takav odnos je vidljiv i u najčitanijim štampanim medijima, popularnim tabloidima, koji uglavnom i nemaju posebnu rubriku za kulturne sadržaje, izuzev Kurira koji ima rubriku pod imenom “Pop kultura”, ali se u njoj uglavnom prate događaji s estrade.

Vesti iz kulture retko dospevaju na naslovne strane, jer urednici opravdano pretpostavljaju da za njima ne vlada neko veliko interesovanje. Publiku zanimaju politički događaji, životi poznatih, seksualni i drugi skandali, niske strasti iz visokog društva, vesti sa crvenog tepiha, junaci rijalitija, a kultura je negde u drugom, trećem ili osamdeset sedmom planu.

Oblikovanje svesti i ispiranje mozga

Međutim, ono čega ni urednici ni cenjeni publikum nisu svesni jeste koliku ulogu kultura igra u njihovom sopstvenom životu. Na primer, većina ideja koje smatraju svojima, predstave o svetu i životu, pogledi na važna etička, društvena i politička pitanja, sve ono što bi spadalo pod pojam svetonazor – sve to potiče iz kulture i kulturom je oblikovano. Doduše, u našem slučaju je reč o jednom posebnom obliku kulture koji je zavladao pre tridesetak godina ljudskim umovima i otada ne mrda s tog udobnog položaja.

U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka pokazalo se da su oni koji potcenjuju kulturu u teškoj zabludi. I da ta zabluda može da bude jako opasna. Sve ono što je tad poteklo u javni prostor, a što i danas formira dominantno stanje svesti u Srbiji, sve ideje o svim Srbima u jednoj državi, o jedinstvenom srpskom duhovnom prostoru koji obuhvata i neke druge zemlje osim Srbije, mitovi o Srbima koji dobijaju u ratu a gube u miru, priče o stvaranju Velike Srbije, o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči i kolevci srpstva, narativi o ugroženosti Srba u susednim republikama, o četnicima kao borcima protiv fašizma, o duhovnoj nadmoćnosti srpskog naroda u odnosu na druge – sve je to poteklo iz sfere kulture. Autori tih ideja su pisci, pesnici, istoričari, akademici, ljudi koji se profesionalno bave umetnošću i različitim kulturnim disciplinama, ljudi poput Dobrice Ćosića, Vasilija Krestića, Matije Bećkovića, Milorada Ekmečića, Mome Kapora, Brane Crnčevića, Veselina Đuretića i stotina i hiljada drugih.

Iz katakombi SANU-a i UKS-a ove ideje su se prelile u medije, režim Slobodana Miloševića našao je u njima pogonsko gorivo za uzurpiranje i održavanje na vlasti, za raspirivanje međunacionalne mržnje i pripremu za rat. Toksično zračenje tih pogubnih, anticivilizacijskih ideja traje do dana današnjeg, njihova uloga u oblikovanju svetonazora novih generacija je najstrašniji deo nasleđa Miloševićevog doba.

Na primer, danas je opšteprihvaćena floskula da bi priznavanje genocida u Srebrenici Srbe pretvorilo u nešto što se zove “genocidni narod”, tu frazu ponavljaju svi – od predsednika Aleksandra Vučića, preko brojnih političara i kulturnih delatnika, pa sve do raznih komentatora po medijima, forumima i na društvenim mrežama. Izgleda da niko od njih ne zna da termin “genocidni narod” niko u svetu ne koristi, da takva esencijalistička sintagma jednostavno nije primerena modernim shvatanjima društvenih i političkih procesa. A još manje znaju da je autor te sintagme naše gore list, istoričar Vasilije Krestić, koji je 80-ih lansirao tezu o Hrvatima kao “genocidnom narodu”, što je u to vreme imalo funkciju stvaranja osećanja počinjene nepravde, resantimana i podsticanja na osvetu. Sintagma se toliko dobro primila u nacionalističkoj svesti da je nadživela svoju prvobitnu funkciju. Sve je počelo time što je jedan srpski akademik proglasio čitav hrvatski narod genocidnim, a okončalo se masovnom iluzijom da taj zli, zapadni svet hoće čitav srpski narod da proglasi genocidnim.

Kultura opasna po život

Na ovom primeru se jasno može videti da kultura nije nešto nevažno, a ni bezazleno, jer oblikuje naše poimanje sveta. Zato ni kulturne rubrike nisu nebitne, uprkos njihovoj marginalizaciji. Upravo u ovim rubrikama tinja plamen velikosrpskog nacionalizma kojim je pre 30 godina zapaljena Jugoslavija, čuvaju ga kulturnjaci za neka buduća, vatrenija vremena. Tu veliki prostor i pažnju redovno dobijaju istaknuti prvoborci nacionalističke kontrarevolucije, kao i nastavljači njihovog nedela. Tako Sputnjik pomno prati poslove i dane Emira Kusturice, a svako malo osvane neki intervju s njim u kojem slavni reditelj poruči nešto mudro, na primer: “Velike sile sedam vekova sprovode genocid nad srpskim narodom” (što bi moglo da se smatra i najvećim uspehom velikih sila, pošto nacije postoje jedva par vekova, ali njima izgleda ništa nije nemoguće).

Sličnu vrstu mudrosti praktikuje još jedan redovan gost Sputnjika, Matija Bećković, koji tvrdi da se “svakodnevno razuveravaju i oni koji nisu mislili nikada da će misliti o Kosovu, jer sve što se na svetu događa, povezuje se sa slučajem Kosova”, ili da je “nebesko kod cara Lazara bilo poetsko, carstvo knjige” (prilikom otvaranja Sajma knjiga u Andrićgradu).

Državotvorna Politika i dalje čuva duh “Odjeka i reagovanja”, pogotovo u kulturi. Zato na njenim stranicama redovno dobijaju prostor nacionalni radnici poput sociologa kulture Zorana Avramovića, koji je u jednom intervjuu na temu odnosa politike i pisaca izvoleo izjaviti kako jedna grupa pisaca, takoreći izdajnika, “nije uočavala razliku između temeljnih nacionalnih i državnih interesa Srba i ružnih, prolaznih manifestacija istog interesa”. Da prevedemo ovu mutnu izjavu na naš jezik: ružne, prolazne manifestacije nacionalnih i državnih interesa su Srebrenica, Omarska, Višegrad, Trnopolje, Keraterm, Vukovar, opsada Sarajeva, rušenje gradova, ubijanje civila, etničko čišćenje, spaljivanje kuća, masovna silovanja, sveopšte uništenje i genocid. Ali, od čoveka koji je svom ključnom delu dao promašen naslov, ne možemo očekivati da se precizno izražava. Naime, Avramović je knjizi u kojoj s jedne strane hvali patriote, a s druge tvrdi da je “deo srpske intelektualne i političke javnosti preuzimao i stvarao stereotipe o sopstvenoj naciji, širio stigmatizovanu, ružnu sliku o Srbima, podupirao sumnju u vrednosti srpske nacije i gazio kolektivno dostojanstvo naroda” – dao naslov “Rodoljupci i rodomrsci”. Izgleda da ga niko nije obavestio da Sterija reč “rodoljupci” u istoimenoj komediji koristi u posprdnom smislu, izvrgavajući ruglu lažno rodoljublje.

Spavači u kolektivnoj nesvesti

Za svakodnevne patriotske zadatke u kulturnoj rubrici Politike zadužen je novinar Zoran Radisavljević, koji je i autor pomenutog intervjua, a u subotnjem “Kulturnom dodatku” tog odgovornog posla poduhvataju se razni kulturci. U poslednje vreme među njima se ističe Predrag J. Marković, istoričar ovdašnji i funkcioner SPS-a. Evo kako je dotični pre neki dan stručno rastolkovao ulogu kosovskog mita u našim životima: “U dubokim slojevima kolektivne svesti postoje prikriveni kodovi, koji se aktiviraju u trenucima velike istorijske potrebe. Kosovski mit ili kosovsko opredeljenje je takav  jedan ‘spavač’ u našoj kolektivnoj svesti.”

Kojim je to naučnim metodama utvrdio postojanje kolektivne svesti i kodova koji u njoj leškare na metafizičkom divanu, sve snujući sanak pusti, Marković nije precizirao. A nije ni objasnio na koji se to mistični način u “trenucima velike istorijske potrebe” bude narečeni spavači i da li to ima neke veze s buđenjem naroda. Valjda samo kod nas neko ko operiše ovakvim “stručnim” pojmovima može da bude smatran uglednim istoričarem. U nekim drugim, manje srećnim zemljama, istoričari, mučenici, moraju da sede mesecima po arhivima i bibliotekama, da pomno izučavaju silesiju dokumenata, da čitaju, recimo, hiljade i hiljade članaka iz srpske štampe s kraja 80-ih, pa da eventualno utvrde da je orijaška antialbanska propaganda u koju je Milošević upregao sve moguće medije možda ipak malo više doprinela fokusiranju stanovništva na temu Kosova od tog “prikrivenog koda u kolektivnoj svesti” koji čak i ne postoji.

Večernje novosti prate Politiku u stopu na teškom zadatku očuvanja nacionalnog identiteta. Nedavno je u ovom dnevniku predstavljena knjiga Slikaj i ćuti! Miloša Šobajića, slikara i istaknutog člana Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, u kojoj je autor prepričao jedan privatni čas istorije u prirodi: “Dobro mi je Matija Bećković jednom odgovorio kad sam ga pitao šta misli zašto je Čerčil tokom rata, između Draže Mihailovića i Tita, izabrao Tita, iako je srpski kralj sa celom svojom vladom sedeo u Londonu? Odgovorio mi je: ‘Pa zato, da bi nam bilo što bolje’! Pravi i najsažetiji odgovor za simpatiju koju je Zapad, od Dizraelija preko Čerčila, do danas gajio i gaji prema Srbima.”

Eto objašnjenja za jednu misterioznu istorijsku pojavu, iz prve ruke! Čerčilova podrška Titu, naravno, nema nikakve veze s činjenicom da se njegov NOP borio protiv nacističkog okupatora, za razliku od Dražinih četnika koji su bili kvislinzi, ta objašnjenja istorijskih događaja koja se zasnivaju na činjenicama odavno nisu u modi po našim kulturnim rubrikama. Dobro došli u doba alternativnih nacionalističkih istina!

Mlade nade u borbi protiv autošovinizma

Kulturne rubrike i emisije nisu konzervativne i ograničene samo na već afirmisane stvaraoce i delatnike na poslu održavanja velikosrpske ideologije u životu, nego daju priliku i mladim nastavljačima mrtvorođene misli da pokažu raskoš svog talenta. Tako je u Kulturnom dnevniku na RTS-u nedavno gostovao mladi pisac Filip Grbić, sveži dobitnik Nagrade “Miloš Crnjanski”, duhovno čedo Mila Lompara, koji je ukazao na najteži gorući problem srpske književne scene: “Naš književni establišment pokušava po svaku cenu da od političke korektnosti i od jednog ratobornog oblika autošovinizma napravi kanon za književno stvaralaštvo kod nas”. Potom se požalio kako “imamo pisce koji se takmiče ko će na efektniji i uspeliji način da demistifikuje našu prošlost, što u prevodu na srpski jezik znači da obesmisli sve naše borbe, poraze i pobede”.

U prevodu na jezik zdravog razuma: autošovinizam – to je kad u književnom delu pomenete bilo koju činjenicu iz ratova 90-ih, a demistifikacija naše prošlosti je, recimo, kad napišete da su srpske snage držale Sarajevo pod opsadom, čime se potpuno obesmišljava napor Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i sličnih kulturnih delatnika da stvore malo veću Srbiju. Nije čudo što je Grbić gostovao i na alternativnoj, opozicionoj TV N1, budući da se njihova uređivačka politika, čim malo skrene izvan dnevnih političkih događaja, momentalno pogubi u gustoj džungli od složenih društvenih, ideoloških i kulturnih pojava, kojima očigledno nije dorasla.

Slobodarska Severna Koreja

Nisu srpski mediji jednostrani, kako bi se moglo pomisliti na prvi pogled, nisu naše kulturne rubrike otvorene samo za zatočnike velikosrpskog nacionalizma, kod nas vlada ideološko šarenilo u skladu s naputkom druga Maoa: “Neka cveta hiljadu cvetova”. Boravak dramskih spisateljica Maje Pelević i Olge Dimitrijević u bratskoj Severnoj Koreji, nakon kojeg su napravile pozorišnu predstavu Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, pobudio je pažnju svih mogućih medija, od dnevnog lista Danas, preko Glorije, Vicea, Večernjih novosti, Politike, pa sve do Lepote i zdravlja i RTS-a. Autorke su gostovale svud redom, pričajući uglavnom istu priču koja se svodi na to kako su odvratne i zle te zemlje demokratskog kapitalizma, za razliku od Severne Koreje, koja nije idealna, ali ipak predstavlja neku alternativu.

Razmatrajući pitanje “koliko se pojam slobode zloupotrebljava u ideološko-propagandne svrhe liberalnog kapitalizma”, sve tragajući za slobodom, autorke mudro rekoše za slobodarske Večernje novosti: “Zar nametnuti modni brendovi nisu takođe neka vrsta uniforme i odsustvo slobode, kao što se to ‘pripisuje’ Severnoj Koreji? Kada radnici u fabrici svakog jutra vežbaju gimnastiku petnaest minuta pre početka posla, to se tumači kao primoravanje. A svi mi, i to dobrovoljno, idemo u teretane.”

Stvarno zvuči lepo, jutarnja fiskultura u uniformama, kao u vojsci koju nam nepravedno ukinuše, a uvedoše nam na silu klete liberalno-kapitalističke teretane u kojima se dobrovoljno znojimo. Baš divna ta Severna Koreja. Ko bi rekao da je to ona ista zemlja u kojoj ima 200.000 političkih zatvorenika izloženih torturama, silovanjima i prinudnom radu? Možda su se autorke malo zanele u mržnji prema zapadnoj pustolovini čoveka, ali je njihova potraga za slobodom i boljim svetom svakako za pohvalu. Neka ih u tom plemenitom pregnuću ne ometaju upozorenja bedroom levičara poput Andreja Nikolaidisa koji kaže “Da  je ‘bolji svijet’ moguć, do sad bi ga neko već napravio: imalo se kad”, niti zlosrećna sudbina severnokorejskih umetnika koji za takvu potragu nikada neće imati priliku.

Kultura opasna po male sive ćelije

Potonji primer nas dovodi do zaključka da se u medijima pored kulture opasne po život, često može naleteti na bezazlenije vidove kulturnih sadržaja, koji su mahom opasni po male sive ćelije. Tu je neprestano u toku trka izmislica i besmislica, s neizvesnim ishodom. Tako ekipa koja priprema pozorišnu predstavu Dekameron planira da “produbi Bokača” (pošto je reč o plitkom piscu); voditeljka emisije Čas anatomije na RTS-u opisuje nastanak političke korektnosti: “Čini se da je došla niotkuda, iz magme istorijskog vremena, odjednom, i postala sastavni deo svakodnevnog društvenog, kulturnog, ličnog života” (džaba ljudi pišu studije na tu temu, ostade sve u magli magme); pozorišna kritičarka u emisiji Kulturni centar na RTS-u kaže: “U savremenim zapadnim društvima starenje ljudskog tela postaje vrsta prokletstva, jer se vrednosti života mere idejom večite mladosti. Potrošačka logika krije realnost starenja” (otkud onda silni zapadni penzioneri po Beogradu, a i čitava ekonomija orijentisana ka starijim osobama koje dugo žive, a usput su i vrlo platežno sposobne); književni kritičar Blica piše o Pesoi: “Pesnik je strastveno ronio po zvezdanim mapama, istraživao istočnjačka verovanja, gradio nevidljive svetove u jeziku, samo njemu znanom” (ako je taj jezik samo pesniku znan, kako ga uopšte neko čita i razume); autorka teksta za predstavu o Miloševiću Lift: Slobodan show izlaže svoj originalni pogled na diktatora: “Sloba je vremenska nepogoda” (a za prirodne nepogode, je li, niko nije kriv) i tako dalje, i sve u tom stilu poznatom pod ozloglašenim imenom galimatijas. 

Ne treba za sve kriviti medije i novinare, oni ponekad samo prenose vesti i saopštenja kulturnih institucija u kojima rade vrsni umetnici, najbolji od najboljih. Evo, recimo, jedne vesti koja se obrela u silnim kulturnim rubrikama, a povodom početka proba za predstavu Režim ljubavi autorke Tanje Šljivar u Ateljeu 212: “Režim ljubavi je komedija kojom autorka teksta istražuje, analizira, komentariše i kritikuje različite aranžmane ljubavnog sparivanja u savremenom kulturnom kontekstu instant komunikacija na društvenim mrežama, onlajn dejting sajtovima i aplikacijama, te problema uspostavljanja komunikacije među partnerima, onima koji participiraju u određenom ljubavnom aranžmanu: monogamna veza, serijska monogamija, veza sa preljubama, trijade, celibat, brakovi… do suočavanja sa fenomenom poliamorije (aranžmana koji podrazumeva ljubavni – seksualni i emocionalni – odnos u kome učestvuje više subjekata u najrazličitijim vrstama sparivanja).”

Participiranje u aranžmanima ljubavnog sparivanja

Možda ću zvučati kao konzervativno, nazadno, zatucano, nepopravljivo retrogradno zakeralo, ali mislim da bi u pozorištima i kulturnim rubrikama trebalo ipak da rade koliko-toliko pismeni ljudi. Ne očekujem nikakve stilske bravure, samo pravilnu upotrebu padeža i kongruencije. Jer nikako ne mogu da shvatim sa čim se to ljubavno sparuje ovaj viseći “problem”, niti zašto su nabrojani pojmovi iza dve tačke stavljeni u nominativ. A nije mi jasan ni ovaj neintencionalni humor nastao upotrebom promašene leksike. Možda im to nalaže participacija u aranžmanu ljubavnog sparivanja? Preporuka za kulturne radnike: pre nego što pređete na složene rečenice, probajte sa prostim i prosto-proširenim. Spojite se s njima u kakvom god hoćete ljubavnom aranžmanu, ali samo neka liči na srpski jezik, bar izdaleka. Preporuka novinarima kulturnih rubrika: pre nego što prenesete neku vest poteklu od institucija kulture, pročitajte je i ispravite bar neku gramatičku grešku. Participirajte u aranžmanu ljubavnog sparivanja s gramatikom i sintaksom srpskog jezika, to ume da razgali čoveka.

Nadam se da sam ovim kratkim pregledom živopisnih primera bar malo poljuljao široko rasprostranjeno uverenje da su kulturne rubrike leglo dosade. Naprotiv, radi se o bogatom nalazištu zla, gluposti i nehotično humornih sadržaja. A ponekad se sve tri kategorije sliju u jednu vest ili emisiju, ili u jedan nastup nekog od velikana naše kulture. S obzirom na to da je za ispoljavanje odanosti spram krvoločnih ideologija ipak neophodna stanovita doza nepameti, a ta pozicija redovno rađa smešne pojave i humorne efekte.

Moj intimni favorit je jedan dijalog iz Kulturnog dnevnika od pre skoro dve godine. Voditeljka pita gosta, Matiju Bećkovića, povodom neke pesničke kolonije na kojoj su nastupali brojni pesnici iz inostranstva: “Koliko je važno da se pesnička reč, na različitim jezicima, čuje na jednom mestu?” A nacionalni bard kao iz topa odgovara na pitanje koje mu niko nije postavio: “Da odmah kažem, poezija je isto što i bog, i ona je nadživela svoje protivnike kroz vekove, pa će nadživeti i sadašnje, ne samo protivnike, nego i mnoge pesnike.” Amin.