SMB-NOVINARSTVO: Srbija samo što nije ušla u rat

Foto: AP/D. Vojinovic

Ratoborni mediji često se ne zadovoljavaju potencijalnim lokalnim okršajima, nego idu korak dalje, najavljujući Treći svetski rat u čijem će središtu biti – Balkan i Srbija

Naivni čitalac koji redovno prati srpske medije, kako štampane tako i onlajn, i shvata bukvalno tekstove koje čita, lako bi mogao da stekne utisak kako Srbija samo što nije ušla u novi rat. Da nije reč tek o subjektivnom utisku pristrasnog čitaoca koji obraća posebnu pažnju na apokaliptične sadržaje, pokazalo je istraživanje Centra za nove medije “Liber” pod nazivom “Ekstremni govor u medijima: Kako se generiše kultura straha u Srbiji”. U istraživanju je analizirano 16 štampanih, elektronskih, onlajn i agencijskih medija, u periodu od maja do septembra, pregledano je 36.960 medijskih objava od kojih je 9.436 sadržalo elemente ekstremnog govora, a od toga gotovo 2.000 vesti bavilo se upravo temom rata.

Tradicionalni neprijatelji

Medijska priprema za rat nije karakteristična samo za letnje mesece ove godine, pre je reč o konstantnom širenju histerije i straha od novih sukoba. Više nije pitanje da li će rata biti; sudeći po medijskim napisima, vojni okršaj je sigurno na pomolu, samo je pitanje s kim će Srbija ratovati. Tu se formira nekoliko škola mišljenja: neke drže da će rat biti lokalnog, regionalnog tipa, dok druge tvrde da se sprema globalni svetski sukob u čijem će epicentru biti, naravno, Balkan i Srbija.

Zagovornici lokalnog sukoba usredsredili su svoju bezbednosnu budnost na tradicionalne srpske neprijatelje u prvom komšiluku. Tako nas tabloid Informer trećeg avgusta 2017. upozorava “Šiptari spremaju rat: 160.000 naoružanih ljudi čeka dozvolu da napadne Srbiju”, navodeći da dotične hiljade do zuba naoružanih Albanaca samo čekaju signal “mentora sa Zapada”. Istog dana portal Pravda objavljuje tekst “Nikić upozorio: Ako Vučić preda Kosovo počinje građanski rat u Srbiji, biće mnogo žrtava”, kao reakciju bivšeg obaveštajca i učesnika rata na Kosovu Slavka Nikića na Vučićev poziv na unutrašnji dijalog.

Nekoliko meseci ranije, 13. juna, tabloid Alo donosi alarmantnu vest “Žele Kosovo do Niša i ujedinjenje s Albanijom!”, a mesec dana pre toga, Informer na naslovnoj strani objavljuje horor-priču “Stravične pretnje klana Haradinaj: Klaćemo srpsku decu”. To je logičan nastavak priče iz aprila kada je na naslovnici Informera osvanula vest koja u budući rat uvlači još jednog tradicionalnog srpskog neprijatelja: “Udružili se Turci i Šiptari: Erdogan sprema Ramu i Tačija za rat”. Sve je to moglo da se izbegne da smo shvatili ozbiljno upozorenje Rusije i Informera od devetog septembra 2016. godine: “Rusi upozoravaju: Tači i NATO spremaju napad na sever Kosova”.

Ponavljanje uvreženih stereotipa

Zbunjenom čitaocu nije baš najjasnije da li će Srbiju napasti samo Albanci s Kosova ili i trupe iz Albanije i Makedonije, ko podržava te vojne snage već spremne na napad – Turska ili NATO, te da li će invazija ipak biti izbegnuta, a čitava stvar će se završiti na građanskom ratu u Srbiji. Ili će ipak biti invazije, ali ne na Srbiju, već samo na sever Kosova. Teško je pronaći bilo kakvu logiku ili doslednost u tekstovima navedenih medija. S obzirom da ovde nije reč o informisanju, da tu zapravo činjenice nisu bitne, jasno je da imamo posla s fikcijom, a od stvaralačke paranovinarske mašte možda i ne treba tražiti doslednost u pripovedanju.

Sudeći po velikim tiražima, vernim čitaocima nije ni važno koliko ima istine u medijskim fantazijama koje im se serviraju. Važno je nešto drugo – da mediji podržavaju uvrežene stereotipe pomoću kojih čitaoci percipiraju svet. Ako se u novinama može pročitati da su Srbi ugroženi, pogotovo od susednih naroda koji im neprestano rade o glavi, ako mediji šire paranoičnu sliku u kojoj je Srbija okružena neprijateljima – onda oni ispunjavaju specifičnu vrstu logike i doslednosti do kojih je čitaocima stalo: logiku “mentaliteta vojne utvrde” (da se poslužimo izrazom Viktora Ivančića) i doslednost nacionalističkog straha od svega drugog i drugačijeg.

Red straha, red paranoje

Naravno, nisu Albanci jedini od kojih Srbima preti opasnost. Tako dnevni list Blic 28. marta ove godine donosi vest “Tajni sastanak u hotelu: Bošnjački penzionisani generali spremaju se za rat”, koju sutradan preuzima Kurir, pojašnjavajući da su generali “skovali pakleni plan”. U septembru 2016. takođe umalo da izbije vojni sukob s BiH; tada je Kurir izveštavao “Dačić otkrio da postoji ratni plan Izetbegovića: Spremaju se da osvoje Srpsku za 15 dana!”, i precizirao šta će se desiti u tom slučaju: “Dačić: Ako muslimani hoće rat, dobiće ga!”, a Informer (s kojim je Kurir na ratnoj nozi, ali ipak se slože oko ključnih tema) dosoljavao: “U Sarajevu spremaju veliko zlo: Hoće rat, hoće da kolju Srbe”. Varijacija na istu temu nije nedostajalo ni povodom najnovijeg spina o Izetbegoviću i Kosovu, gde se posebno istakao Informer naslovom “Bakir bi opet da kolje”.

Sličan narativ se lansira i kad je u pitanju Hrvatska, pogotovo oko godišnjice akcije “Oluja”, s tim što u tom slučaju prednjače ministri Aleksandar Vulin i Ivica Dačić, koji koriste svaku priliku da susede optuže za ustaštvo i podgreju međunacionalne tenzije do usijanja. Mediji oberučke prihvataju agresivne signale vlasti, na koje se odazivaju pričama tipa “Napravljen plan za rat: Kolinda sprema napad na Srpsku!” (Pravda, 3. jun 2017) ili “Hrvatska hoće rat: Moguća radikalna promena politike Srbije prema EU i Zagrebu!” (Informer, 26. avgust 2016). Kad se tome dodaju i sporadične najave građanskog rata u Crnoj Gori, upozorenja da se u toj državi sprema “Oluja” za Srbe (Večernje novosti, 13. jun 2017) ili da NATO gura Crnu Goru u građanski rat (Vesti online, 4. januar 2016) – slika SMB-novinarstva postaje kompletna.

Predvojnički medijski sadržaji

Navedeni tekstovi predstavljaju tek mali uzorak masovne proizvodnje nečega što bi se moglo nazvati predvojničkim medijskim sadržajima. Iako navedeni tekstovi po svojoj formi podsećaju na vesti, ovde se uopšte ne radi o vestima u klasičnom smislu te reči, jer njihova funkcija nije informativna. Publikovanje ovakvih militarističkih izmislica nema za cilj da obavesti publiku o nečemu što se zaista dogodilo u stvarnom svetu, već teži isključivo širenju straha i nesigurnosti među čitaocima. Za tu svrhu kao idealno sredstvo služe etnički stereotipi, koji dodatno potpomažu širenju netrpeljivosti prema susednim narodima. Pošto se na propagandi međunacionalne mržnje radi već 30 godina, takoreći bez predaha, nije nikakvo čudo što ovakvi medijski sadržaji nailaze na dobar prijem kod velikog dela čitalačke publike.

Istini za volju, većina medija u Srbiji već se decenijama ne bavi kreiranjem vesti, već kreiranjem određenog tipa medijskog konzumenta. Taj idealni recipijent, temeljno istesan svakodnevnom medijskom propagandom, izgleda otprilike ovako: živi u strahu od suseda, veruje da se ceo svet zaverio protiv Srba, zazire od svega što ne poznaje, spreman je da poveruje i najcrnjim lažima ako mu se to uklapa u sliku sveta, ne dovodi u pitanje ono što mu vlasti i mediji govore, ne sumnja u nametnute dogme, stran mu je svaki kritički odnos prema stvarnosti, želi da bude obmanut i izmanipulisan. Zapravo, reč je o idealnom podaniku svake autoritarne vlasti. I sami predstavnici vladajućeg establišmenta često provociraju sukobe sa susedima i šalju preteće poruke, a novine i portali su uvek spremni da priskoče u pomoć gospodarima i da dodatno doliju medijsko ulje na vatru.

Recidivi ratnohuškačke propagande

Moglo bi se reći da se ovde radi o nastavku ratne politike mirnodopskim sredstvima, ali i o perpetuiranju jedne te iste ratnohuškačke matrice koja je svoju kulminaciju doživela devedesetih godina prošlog veka, a sada, u novim posleratnim okolnostima, nastavlja svoj život u blago transformisanom obliku. Dok je originalna ratnohuškačka propaganda imala za cilj pripremu za predstojeći rat, mentalnu mobilizaciju stanovništva za agresiju na susede, današnji recidivi najmračnijih dana srpskog novinarstva ciljaju tek na skretanje pažnje sa stvarnih životnih problema.

Umesto realnog straha za goli život i zebnje od siromaštva, mediji čitaocima poturaju strah od imaginarnog rata. Umesto da razloge za sopstvenu posvemašnju egzistencijalnu nesigurnost traže u lošoj vladavini, u političkom sistemu koji je stvoren po meri privilegovane elite, mediji svojoj publici podmeću osećanje nesigurnosti zbog navodnih neprijatelja u susednim državama koji jedva čekaju da zavojšte na Srbiju. Svakodnevno zveckanje oružjem ima još jednu funkciju – da održi stanovništvo u šovinističkom mentalnom stanju, u trajnoj zavadi s okolnim svetom.

Treći svetski rat, srpska šansa

Međutim, ratoborni mediji često se ne zadovoljavaju potencijalnim lokalnim okršajima, pa odlaze korak dalje najavljujući Treći svetski rat. Pošto treba nekako pothraniti još jedan stereotip, onaj o našoj veličini i važnosti, o Srbiji kao raskršću svih puteva, kao mestu gde se ukrštaju interesi velikih sila – nije teško pretpostaviti gde će sledeći globalni sukob početi. Dobro obavešteni Kurir piše 11. aprila ove godine: “Sukob zbog Srbije: Putin i Tramp zaratiće na Balkanu!” Nekoliko meseci kasnije, još obavešteniji Alo precizira, pozivajući se na provereni izvor: “Sergej Železnjak, poslanik ruske Dume: Na Balkanu izbija Treći svetski rat!” Kurir je morao da uzvrati na izazov, pa 29. avgusta donosi priču: “Jezivo proročanstvo nemačkog vidovnjaka: Treći svetski rat je neizbežan i počeće na Balkanu, a evo kako!” Ako vas zanima kako, evo odgovora: “Dva čoveka ubiće trećeg visoko pozicioniranog”.

Najave svetskog rata na Balkanu ne dolaze samo od tabloida željnih tiraža, već i od predstavnika vlasti. Tako je poslanik i visoki funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović u autorskom tekstu “Da li je Balkan mesto novog sukoba velikih”, objavljenom na Novom Standardu 15. novembra, metodom eliminacije utvrdio da “nije pitanje da li će sukob na Balkanu ponovo eskalirati, već je pitanje kada će” i utešno poručio: “Jedini optimizam vidim u tome da ovo što pre shvatimo i krenemo da se adekvatno pripremamo.” Nekoliko dana kasnije, Đukanović je učestvovao u fizičkom obračunu sa Boškom Obradovićem iz Dveri, usred Skupštine Srbije, po čemu bi se dalo zaključiti da je već počeo s pripremama.

Razvijanje scenarija o Trećem svetskom ratu posebno je prisutno u medijima naklonjenim Putinovoj Rusiji, među srpskim rodoljubima koji su izvršili transfer u ruske patriote, pa u pretvaranju Srbije u rusku guberniju vide jedini spas od zlog Zapada. Tako je Emir Kusturica prošle godine u Politici najavio da će Treći svetski rat početi napadom SAD-a na rusku televiziju Russia Today, istoričar Milorad Ekmečić je u Pečatu pre nekoliko godina upozoravao da će Treći svetski rat izbiti zbog jagme oko Sibira, Nova srpska politička misao donosi tekst Aleksandra Dugina koji tvrdi da je svetska vojna već počela i to sedmog aprila ove godine, a Newsweek nas je obavestio da svaki drugi Rus očekuje Treći svetski rat. Ipak, najdalje je otišao Dragan Milašinović na proruskom portalu Fond strateške kulture koji u Trećem svetskom ratu vidi jedinu nadu za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja i ujedinjenje svih srpskih zemalja. Naravno, ako se Srbija u budućem sukobu stavi na stranu Rusije i ako nekim čudom pretekne nuklearni rat. Dok ne počne žuđeni planetarni obračun, moraćemo da se zadovoljimo lokalnim provokacijama svetskih sila, o kojima nas izveštava Pravda: “Američki biološki rat: Otrovni crni skakavci iz SAD prete Srbiji – krenuli iz Bondstila i jedu sve živo!

Patrijarhalni kult vojske i rata

Medijski napisi u kojima se priziva rat samo su još jedno poglavlje sveopšte militarizacije duha koja je uzela maha sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Analizirajući govor Osme sednice, Bogdan Bogdanović je takvu retoričku praksu nazvao “jezičkim terorizmom” i “strahom u tekstu” (po analogiji sa Bartovim “zadovoljstvom u tekstu”), pišući da se “teror najavljuje, pre svega, u ambijentu reči”. Prošlo je 30 godina od njegove analize, a mediji u Srbiji i dalje najavljuju teror, zastrašuju čitaoce, prizivaju ratne sukobe, držeći nas u ambijentu nesigurnosti i paranoje.

Međutim, postoji jedna dublja i starija tradicija čiji su najnoviji izdanak pobrojani medijski SMB-tekstovi. Kult vojske, vojnika, uniforme, rata i svega militarističkog traje već dugo u Srbiji, kao jedna od tradicionalnih linija srpske kulture, u najrazličitijim formama – od epskih pesama, preko veličanja herojstva srpske vojske u Prvom svetskom ratu, pa sve do romana Dobrice Ćosića u kojima se rat romantizuje. Analizirajući bujanje nacionalizma koji je doveo do ratova devedesetih, Slobodan Blagojević je u knjizi Tri čiste obične pameti te događaje video kao poslednji trzaj patrijarhalizma, jednog okoštalog, dotrajalog životnog konstrukta koji odbija da se povuče sa istorijske scene.

Za patrijarhalni sistem rat je prirodno stanje, a jedini smisao života može da bude borba neprestana, otuda stalna potreba za neprijateljima, za sukobom i borbom za opstanak. Izvan te borbe patrijarhalni autoritarci jednostavno ne bi znali šta da rade sa sobom, zato se društvu ne sme dozvoliti da se pacifikuje, razvija i usložnjava. Jer patrijarhalno društvo mora biti složno, a nipošto složeno. Ideološke oblande su tu manje bitne, svejedno da li je patrijarhalac nacionalista, fašista, komunista ili nešto četvrto, militantna suština uvek ostaje ista. Blagojević na jednom mestu piše: “Otkad pamtim sebe, ratna opasnost nije prestala i pacifizam nije prestao biti sumnjiv i ‘društveno štetan’.” Čak je i u socijalizmu stanovništvo držano u stanju neposredne ratne opasnosti, preko predvojničke obuke, Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite – predmeta koji se učio u školama uz parolu “neprijatelj nikad ne spava”. O periodima pre i posle socijalizma da i ne govorimo.

U jednom intervjuu iz 1991. godine, Bogdan Bogdanović je precizno definisao problem i njegovo rešenje: “Mislim da će se Srbija kad-tad morati otrezniti i osloboditi svog ljubljenog arhetipa solunca, vojnika partije, vojnika revolucije, vojnika nacije, vojnika prave vere.” Sudeći po masovnom prizivanju novih ratova u medijima, trenutak otrežnjenja još je daleko. Utešno je jedino što smo izašli iz doba razularene ratnohuškačke propagande i uplovili u nešto mirniju etapu najave fiktivnih ratova, pa bi se moglo reći da se trenutno nalazimo u fazi mamurluka.